Zašto krišom hranimo i pojimo odbačene pse i mačke (što od neodgovornih vlasnika, što prepuštene ulici posle programa CNR-a)?

Zašto improvizovane kućice za njih postavljamo daleko od očiju javnosti?

Zašto krijemo da lečimo i vakcinišemo ugrožene po život kuce i mace, pogotovo one kod kojih postoji mogućnost širenja zaraze po druge šapice?

Zašto strepimo od prijave zluradih i kazne kada zaraženog psa izolujemo u privatnom domaćinstvu, uz potpunu brigu i negu, do izlečenja, kada bi isti taj pas ugrozio druge na ulici i ostale pse u Prihvatilištu JKP "Zoohigijena i Veterina Novi Sad"?

Zašto brinemo, kada po prijavi i odvođenju nekastriranog/nesterilisanog psa u prihvatilište  zoohigijene Šangaj, u kakvom će se stanju vratiti na lokaciju odakle je odveden?

Zašto lokalnim psima i mačkama, koji su se stacionirali po kvartovima i postali miljenici deci i stanarima, ne možemo da izvršimo analize i vakcinaciju u ambulanti JKP "Zoohigijena i Veterina Novi Sad", a da predhodno ne budemo uslovljeni čipovanjem/udomljenjem, kada za udomljenje nemamo uslova, sem toliko da im po kvartovima pružimo osnovne potrepštine za preživljavanje?

Zašto ne bi bilo ekonomičnije i humanije da prihvatilište "Zoohigijena i Veterina Novi Sad" i PU “Radosno detinjstvo” naprave saradnju za preuzimanje ostataka hrane iz objekata PU “Radosno detinjstvo” i koriste ih da nahrane stanare prihvatilišta, kada za odnošenje ostataka hrane plaćaju fizicko lice?

Zašto svaki objekat predškolske ustanove (koji ima ograđeno dvorište) i osnovne škole ne bi, u saradnji sa JKP "Zoohigijena i Veterina Novi Sad", postao staratelj lokalnog psa i/ili mačke koji su već boravkom u blizini objekta postali ljubimci deci i zaposlenima?

Zašto i gerontološki domovi ne bi imali svog ljubimca i bili njihovi staratelji?

Zašto JKP "Zoohigijena i Veterina Novi Sad" ne bi napravila saradnju sa RTV, ucešćem u programu jednom nedeljno, i predstavila pse za udomljenje, uz edukaciju o udomljavanju pasa, kao i problematici odgovornog vlasništva?

Zašto ne bi, gradskom odlukom, volontiranje u prihvatilištu zoohigijene Šangaj (kao i na terenima gde im je pomoć potrebna), formulisali kao podsticaj građanima koji su voljni da pomognu?

Zašto ne bismo, po primeru drugih gradova, obezbedili lokalnim psima/mačkama jednobrazne kućice, kao i aparate za reciklažu plastičnih flaša — koji obezbeđuju granule i vodu?

Zašto se ne poštuje/ne sprovodi Zakon o dobrobiti životinja pojačanom kontrolom i  sankcionisanjem svakog oblika zlostavljanja, nasilne smrti životinje, kao i adekvatnom procenom i ograničavanjem mogućnosti kupovine pasa koji pripadaju opasnim rasama, čime bi se izbeglo njihovo korišćenje za ilegalne borbe pasa?

Zašto se ne bi uveo sistem posebne baze podataka (kontrola čipovanja pasa lovačkih udruženja, odgajivačnica, i sl) sinergijom Komunalne inspekcije, veterinarskih ordinacija i JKP "Zoohigijena i Veterina Novi Sad"?

Zašto ne bismo bili humanije društvo sprovodeći dobre ideje, a poštujući Zakon o dobrobiti životinja, služeći za primer drugim gradovima i naseljima?

Ovo su samo legitimna i logična pitanja, koja čekaju i zahtevaju odgovor.

O CNR programu, odlukama grada i Zakonu o dobrobiti životinja ćemo detaljnije u nekom od narednih tekstova sa saradnicima pokreta “Bravo!”.

Iskustva članica Radne grupe za dobrobit životinja

“Pre šest godina, udomila sam mače iz kartonske kutije bačenog legla. Čipovan je, kastriran i redovno vakcinisan.”

“Pre pet godina udomila sam štene odbačeno od predhodnih vlasnika (vezan povocem za semafor na Limanu). Čipovan je, kastriran i redovno vakcinisan.”

“Pre četiri godine udomila sam lovačkog psa izbačenog u grad. Čipovan je, kastriran i redovno vakcinisan.”

"Trenutno sam staratelj gradskom psu do potpunog izlečenja/ozdravljenja. Leči se od zaraznog virusa od kojeg bi uginuo da je ostao na ulici ili bio vraćen u prihvatilište U oba slučaja ugrozio bi ostale pse u okruženju.”

“Udomila sam štene od napuštene ženke sa ulice koja je oštenila 12 kučića. Samo njih troje je preživelo, a ubrzo je i ona sama nestala. 13 godina živimo zajedno, čipovana je, vakcinisana i sterilisana.”

“Udomila sam mladog odraslog psa nakon što sam mu bila starateljka dok je živeo na ulici i zadobio ozbiljnu povredu noge. Posle mesec dana lečenja, nisam mogla da ga vratim na ulicu. Star je oko 3 godine, vakcinsan, čipovan i kastriran.”

“Udomila sam odraslu mačku sa ulice nakon što joj je najverovatnije udarcem u glavu slomljena vilica i zbog hematoma je ostala slepa na jedno oko. Stara je oko 10 godina, vakcinisana, čipovana i sterilisana.”

“Na rukama mi je umrlo mače, bačeno odmah po rođenju, koje sam danima hranila na špric.”

“Uspavala sam štene rasnog psa koje je stiglo kod mene nakon što je vlasnik rekao da se baci na đjubre zbog povrede glave koju je imao i koja nije lečena na vreme.”

“Udomila sam mačiće koji su istrčavali na magistralni put, bačeni u njive. Nisu svi preživeli.”

“Spasila sam mačku sa puta nakon udarca zbog kojeg je izgubila sve zube. Kasnije je udomljena.”

Zašto i životinje, a ne samo ljudi?

Onima koji se pitaju zašto se bavimo i životinjama a ne samo ljudima, kada imamo toliko problema kao društvo, imamo da kažemo sledeće:

I životinje su važne. 

One žive u našem okruženju i u našem gradu, i poput čoveka samo traže siguran život bez straha, bola i patnje, i to je ono što im i zakonski pripada. 

One su osećajna bića pre svega, i ako se po mnogo čemu razlikuju od nas, jedino je njihova sposobnost da osećaju bol, sreću, zadovoljstvo i želja da ispunjavaju svoje prirodne potrebe, za ovaj tekst relevantna. 

Zato što ih volimo, a čak i ako ih ne volimo, kao građani i građanke, imamo moralnu obavezu da se bavimo njima. Da oni koji pomažu i hrane po ulici ne budu "čudaci" i "ludaci" već građani za primer drugima. 

Svima nam je u interesu da ih što manje bude na ulicama. 

Nisu ljubitelji životinja ti koji ih žele na ulicama. Naprotiv, oni su upravo ti koji ulažu najviše napora da ih sklone sa ulica. Ali ne mogu to sami. 

Potrebna je pomoć mnogih kako bismo zajedničkim snagama doprineli rešavanju ovog problema. Neko hranjenjem, neko udomljavanjem, neko institucionalnom borbom, podnošenjem prijava, neko volontiranjem. 

Ne možemo okrenuti glavu na drugu stranu, već se moramo svi zapitati šta zajedno možemo da učinimo za njih. 

Životinje su samo pokazatelj naše institucionalne i lične ne/odgovornosti.